Goran Despotovski / To Float

08 April 2009 > 10 Maj 2009

Goran Despotovski predstavlja „človeka v masi“ in ne/razumevanje njegovih problemov, nastalih kot posledica brezumnega stanja v katerega se je zatekel sodobni človek. Umetnik razstavlja dela, ki so nastala v letih 2008 in 2009 pod naslovom „To Float“.

V delih Mumbled (Mumlanje), Insult (Uvreda), Civil (Civil), Boiling (Varenje), Plasma (Plazma), To Float (Plutati)...je izražena interaktivnost vizualnega in sugeriranje prisotnosti oziroma odsotnosti. Ta razstava prikazuje vzpostavljeni model „revne umetnosti“, postavljenih dogodkov, novih medijev in analitika vsakdanjosti.

Brezoblične lutke v civilni obleki ali pa vržene gole na kup, so metafora za otujenost in destrukcijo sodobnega sveta. V delih "Mumbled" postavljen niz figur, posnema nerazumljiv govor, sugeriranje mase ljudi brez osebnostnih potez. V delu "Civil" je postavljen niz belih površin platna z črnimi silhuetami obleke, ki signalizirajo stanje. Slavijo model tragičnosti v kojem so se znašli posamezniki in družba. Instalacija "Insult" je sestavljena iz velikega števila lutk, ki predstavljajo odvržena telesa, bela barva lutk pa je simbol za ljudi brez identitete. Vsa te alegorijske in simbolne lutke v človeški velikosti, oblečene v vsakodnevna oblačila, privabljajo gledalce, da se z njimi identificira in preizprašujejo lastno pozicijo v družbi, ki je v permanentni krizi na globalnem nivoju in njihove vrednosti so večrat invertirane.

Goran Despotovski je rojen leta 1972 v Vršcu v Srbiji. Diplomiral in magistriral je na umetniški akademiji v Novem Sadu smer slikarstvo, kjer danes dela kot strokovni sodelavec. Do sedaj je večkrat razstavljal na samostonjih in skupinskih razstavah v Beogradu, Novem Sadu, Vršcu, Zrenjaninu, Pančevu, Nišu, Somboru, Kraljevu, Kragujevcu, Kanadi, Rusiji, Hrvatskoj, Francuskoj, Italiji...

Goran Despotovski : Retorika otuđenja : Sablasni tragovi egzistencije : Figura izgubljena u ubrzanju slika : Kretanje ili mirovanje : Dramaturgija praznine : Logika granice : Nema tajne : Tela su tragovi figura : Konstrukcija kodiranja i dekodiranja života : Goli život : Poništavanje golog života : Telo koje postaje figura koja postaje lutka koja postaje marioneta koja jeste odsutnost samog života usred ljudskog sveta koji živi tu i sada ... dalje ...

Goran Despotovski je uspostavio specifičan model neokonceptualnog istraživanja odnosa objekta i figure, te efekata tela/figure između siromašne umetnosti, performativnosti akcione umetnosti, afektivnosti novih medija i analitike svakodnevice savremenog ljudskog života u kulturalnim studijama. Despotovski je započeo istraživanja kasnih devedesetih godina dvadesetog veka u domenu lociranja paradoksalne granice između figurativnog i primarnog slikarstva te, zatim, u području složenih objektnih, figurativnih, telesnih i reprezentativnih instalacija. Umesto estetsko-umetničkih, odnosno, kulturalnih ili političkih eksplicitnih iskaza u njegovom delu postoje samo potrošene izbledele predstave, ili u smislu Žaka Deride: brisani tragovi egzistencije, odnosno, ljudskog tela u egzistenciji.

Serija novih radova pripremljenih za ovu izložbu je usredsređena na dva povezana egzistencijalna momenta na "figuru među figurama" koja alegorizuje čoveka u masi i na ubrzanje otuđenja koje postaje vidljivo pojavnošću dela. Despotovski radi sa figurama koje nisu skulptorski ili slikarski mimezis ljudskog tela, već sa "marionetama" koje su simulakrumi sablasnosti i odsutnosti ljudskog života usred ljudskog života, tj. usred ljudske društvenosti i time usred politike svakodnevice. Umetnik na jednom mestu zapisuje "Ljudi - figure - lutke su zaustavjene u konfuznom i dementnom stanju u prekinutoj radnji i činu koji iz prošlosti emituje kolektivno upozorenje. Ovi radovi alegorijski i simbolični nagone gledaoca da se sa njima identifikuje i preispita sopstveno mesto u društvu, koje je u permanentnoj krizi na globalnom planu, i čije vrednosti su često izopačene."

Despotovski potencira ulogu, pojavnosti i pre svega čulni haptičko-vidljivu pokaznost otuđenja kao društvenog stanja čoveka u kojem su mu vlastite želje, fantazije, oblici ponašanja, ideologije, religiozna uvjerenja i proizvodi njegovog rada, te sama njegova svakodnevica postali strani i nedokučivi. Može se sasvim šematizirano reći da (1) uzrok otuđenja više nije ljudski rad i odvajanje subjekta od objekta koji proizvodi, (2) takva alijenacija je prevladana delovanjem objekta kao informacije na subjekta i subjekte u odnosu. Čovek je taj odvojeni "objekt" koji proizvodi ekstatički - virtualni, figurabilni, ekranski, marionetski - sistem efekata koji dolaze od objekta i/ili čulima predočenih informacija o ljudskom životu.

Doslovno, čovek više nije samo biološki organizam. Čovek-figura-marioneta u radovima Despotovskog je sistem fragmentarnih odnosa objekata povezanih u regulacijski sistem kontrole, nadzora, egzibicionizma, nestajanja, skrivanja i nemoguće stvarne žive komunikacije.

Novije realizacije Gorana Despotovskog sasvim ulaze u područje kritičke analitike "relacijske estetike" i provokativnog suočenja sa "sablasnim" i "perverznim" efektima ubrzanog otuđenja ljudskosti:

Instalacija Insult (Uvreda - instalacija, 2008) je realizovana sa velikim brojem - gomilom - bačenih "nagih" lutaka, tj. sa 150 komada-figura na hrpi. Lutke, čine gomilu koja sugeriše teatralizovani efekat odbačenih ljudskih tela, gomilu leševa, ostatke nakon masovnog zločina itd. To su - brisane ili izbeljene figure "od" ljudi koji više nemaju identitet, specifični lik i singularni karakter. Kao da se alegorizuje biopolitička zamisao o gubitku i "samog" ili "golog" života. Lutke su u prirodnoj ljudskoj veličini, sačinjene su od bele silikonske mase, te se ukazuju kao dejstvo ostatka ljudskog tela.

Instalacija Mumbled (Mumlanje, 2007-2008) je izvedena tako što je deset lutaka bez lica, u prirodnoj ljudskoj veličini, obučen u svakodnevnu mušku odeću. Lutke su postavljene u pravilan red. Jedna lutka stoji iza ili ispred druge. Izveden je red kao "red" za ulazak u autobus, muzej, medicinski pregled, saslušanje, banku, poštu itd. Red je u nijansi ipak haotičan. Postavljeni red figura je, svakako, i sasvim apstraktan - mogao bi biti bilo gde i kada, mada je, istovremeno, i konkretan - tu je tačno ispred gledaoca u svojoj prisutnosti. Figure emituju nerazgovetni govor, neku vrstu mumlanja ili žagora. Taj zvuk stvara konfuznu situaciju sasvim blisku i sasvim neodređenu koja izmiče svakodnevnom iskustvu mada podseća na njega.

Instalacija Plasma (Plazma, 2008) je postavljena kao neka vrsta stilizovanog plošnog vozila, scenografska barijera koja deli prostor na dva dela. Vozilo/barijera je napravljena korišćenjem zaprljane posteljine. Sa obe strane "vozila/barijere" su postavljene dve figure obučene u crno muško odelo. One zure u belo platno od koga je vozilo/barijera načinjena. Tragovi svakodnevice, nečisto belilo, praznina i odsutnost.

Zidna instalacija Civil (Civil, 2008) je izvedena sa pet ili pedeset belih zastava na kojima su prikazane plošne figure, crne mrlje koje referiraju ka odelu bez tela. Reč je o siluetama u pokretu. Fantomska tela su "uhvaćena" i postavljena na zastavu kao simbol odsutnog, izgubljenog, onoga što je manjkavo, gotovo, tragično. Despotovski u većini svojih radova razvija vizuelnu i prostornu dramaturgiju "tragične otuđenosti" koja se retorički pojačava neprisutnošću života u polju vidljivog, telesnog i ljudskog. Kada je "život prisutan" kao u instalaciji Boiling (Varenje, 2007-2008) on je doveden do nekakvog mehaničkog grča koji ističe taj "sam ukleti život" koji je sveden na elementarne i trivijalne radnje, situacije, događaje ili odnose. U Varenju su dva tela u donjem vešu postavljena da leže na velikom krevetu, gde "vare" - emituju se iz lutaka zvuci mokrenja i ispuštanja gasova ili u video radu To Float (Plutati, 2008) prikazan je utopljeni komad tkanine, za koji su vezane končaste uzice koje pomeraju ovu platnenu formu. Ovaj proces ima dramatičan tok plutanja koji je pojačan zvukom zapljuskivanja vode. Platnena forma nalik sakou je čovek kao bez-telesna pojava koja je u stadijumu između, niti gore niti dole, ni živo ni mrtvo, niti utopljeno niti spaseno, ono je samo u stadijumu plutanja. Reč je o "životu" koji je doveden do događanja marionetskog kretanja biti tu i ne biti tu. Kretati se i oponašati kretanje. Između iluzije prisutnosti i prisutnosti kao da nema razlike, odmaka.

Goran Despotovski radi sa pervertiranjem ljudske granice "života". Život nije neko jezgro postojanja, već minimalni otpor otuđenju. Kada tog otpora nema tada se ukazuje sam svet lutaka/marioneta koje su tu i kao sablasti nisu tu.

Miško Šuvaković